Utovarili smo ribetinu u "kampanjolu" i začas smo bili u Drežniku. Po izlasku iz vozila Žarko je rekao: - Oprostite momci, nismo se ni upoznali, ja sam Žarko a ovo je moj frend Jura. - Svetozar, promrmljao je onaj visoki, dok ime onog drugog nismo ni zapamtili. - Dobro momci, mi moramo u kasarnu, tamo kod autobusnog kolodvora jer nam smjena uskoro ističe. - Nema šanse, dečki, napravili ste nam uslugu, ajte na gemišt unutra kod mene, rekao je Žarko. - Ne bi smjeli, rekao je Svetozar ali ajde, možemo na par minuta. Tako su popili gemišt, Ljubica je narezala špeka i luka, tako da se to produžilo na cijeli sat.
Žarko je dao broj telefona doma (mobitela tada nije bilo). Pozdravili su se i rastali.
Prošlo je nekoliko mjeseci, Žarko i Jura su skoro i zaboravili vojnike i pomoć, dok jednog jutra u Žarkovoj kući nije zazvonio telefon. - Dobar dan, izvinite što smetam, ja sam Jovan, drug od Svetozara, ako se sjećate, povezli smo vašeg muža kad su imali kvar na automobilu. - Da znam sjetila sam se , odgovara Ljubica, ali Žarko je na poslu, vraća se u 10 navečer.
Uglavnom, Jovan je prenio poruku od Svetozara, koji je otišao na odsustvo. Zvao ga je i zamolio da nazove Žarka. Naime, Sveto se uskoro vraća sa odsustva. Njegov otac je vozač autobusa u "Lasti" u Beogradu, na međunarodnoj liniji. Žarko mu je pričao o vama, on se uskoro vraća preko Karlovca, pa bi vas želio upoznati.
- Dobro, odgovara Ljubica, razgovarati ću sa Žarkom, pa kad njegov otac dođe u Karlovac neka nas nazove na ovaj broj.
Ljubici je bilo malo čudno, zašto nepoznati čovjek želi doći njima u posjetu.
Nema komentara:
Objavi komentar