5. stu 2012.

Nestanak

Žarko se vratio doma tek par minuta prije zračne uzbune koja je oglašena za Karlovac i okolicu.
Požurili su u sklonište. Ljubica je bila na poslu, a Jure i nekoliko susjeda su već bili u skloništu. Sa udaljenih brda oko Turnja već se čulo puškaranje. Tada, početkom listopada 1991 godine još nije bilo jačih artiljerijskih napada na sam grad. Vrijeme je bilo kišovito, sa dosadnom sitnom jesenjom kišicom.
U skloništu su imali radio i TV aparat, mali kutić gdje su se djeca igrala, pa i stol za obaveznu "belu".
Žarko se nije volio kartati, smatrao je to gubitkom vremena, iako ga je on imao na pretek.
Radije bi uzeo štapove, nakupio gliste na obližnjem susjednom vrtu kod staroga Štefa, kako su ga susjedi zvali, te otišao na obalu kupe na šarana ili soma.. Štef nikada nije htio u sklonište, rekao bi, ako me misli pogoditi baš mi je svejedno gdje će mi se to dogoditi. Uzbuna je prekinuta nakon sat vremena bez ikakvog ratnog djelovanja.
Čim se sirena oglasila za prestanak, izašli su svi van iz skloništa.
Pošto je Žarku smjena u Krašu počinjala u 14 sati, danas se sa ženom neće ni vidjeti. Bili su mladi, tada on 26 godina a Ljubica koju godinu manje. Bili su zaljubljeni ko i svi mladi pa im je teško padalo kada se nebi vidjeli po cijeli dan. Kad bi Ljubica nakon posla i prekovremenog rada zbog sastanaka prolazila alejom platana od Pivovare prema Bolnici, ako bi Žarko radio, navratila bi na portu Kraša. Portiri bi već znali kad je došla i telefonom nazvali Žarka. Onda bi oni par minuta razgovarali, a Žarko bi se vratio na posao a Ljubica produžila biciklom doma.

Prošlo je već nekoliko dana kako Stevo nije dolazio na posao. Nikad on nije ni zakasnio, a kamoli ostao kod kuće a da se ne javi. Zvali su ga doma, ali se na telefon nitko nije javio.
Stevina žena je bila šutljiva, nije se baš družila s nikim previše, naročito kako je počeo rat.
 Žarko je stoga drugi dan otišao tamo kod groblja gdje je Stevo imao malu kućicu. Vrata od ograde su bila pritvorena, pas je lajao iza kuće ali se nitko nije javljao. Žarko je par puta pozvao Stevu ali nije bilo odgovora. Spremao se već otići kad su se otvorila vrata od dvorišta susjedne kuće.

- Gospon, koga vi trebate, začuo je ženski glas iz ograde ali nikog nije vidio jer je ograda bila više od žene koja se javila. - Stevu tražim, dali znate da li je on doma? - Gospon, ja vas ne poznam, pa neznam dal bi vam mogla reći. - Ja sam mu kolega s posla, nema ga već 3 dana na posao pa sam došao vidjeti što je snjim. - Znate, rekla je žena, on vam je otišel još u petak nekam, žena mu je u Mekušju kod svoje majke. -Dali znate kud je otišao, upitao je Žarko, našto je žena negativno odgovorila. -Stevo i Marija su mi rekli da će se brzo vratiti, a mene su prosili dali im mogu hraniti peseka, ostavili su mi i hranu za njega. - Hvala i doviđenja, promrmljao je Žarko i vratio se kući u Drežnik.
Sutradan je na poslu doznao da je dvadesetak Srba otišlo u rat "na suprotnu stranu". Naime, oni su kako je pričao jedan koji je imao Srbina kao podstanara na Gazi, našao u poštanskom sandučiću nešto kao poziv za mobilizaciju. Doduše, nije bila obavezna jer je na pozivu pisalo da će svaki dobrovoljac koji će se htjeti boriti za "Srpski Karlovac" dnevno dobiti 50 DEM. U slučaju da se ne odazovu, mogao bi ih progutati mrak, da baš tako je pisalo. Za njihov nestanak ili likvidaciju, naravno bit će krivi Hrvati.